Osni­vač pr­vog Cr­no­gor­skog klu­ba u Skan­di­na­vi­ji Dra­gan Go­lje­vić, Bje­lo­po­ljac ko­ji ži­vi i ra­di u Šved­skoj, sma­tra da je za sva­ku dr­ža­vu di­ja­spo­ra ja­ko va­žna. U emi­si­ji „Te­ma da­na” na pro­gra­mu Ra­di­ja Bi­je­lo Po­lje is­ta­kao je da sve ze­mlje u re­gi­o­nu ima­ju ja­ko do­bre kon­tak­te sa di­ja­spo­rom. Go­lje­vić ot­kri­va da je za­jed­no sa pri­ja­te­lji­ma iz raz­li­či­tih dr­ža­va biv­še Ju­go­sla­vi­je osno­vao klub ko­ji ima zva­nič­nu stra­ni­cu na Fej­sbu­ku od 2008. go­di­ne.
– Klub je na­mi­je­njem svim gra­đa­ni­ma iz Cr­ne Go­re ko­ji se na­la­ze u Nor­ve­škoj, Fin­skoj, Dan­skoj, Šed­skoj, sa ci­ljem da oja­ča­mo pri­ja­telj­stva kroz or­ga­ni­zo­va­nje raz­li­či­tih dru­že­nja, na­stu­pa kul­tur­no-umjet­nič­kih dru­šta­va, sa na­šom mu­zi­kom, tra­di­ci­jom i kul­tu­rom – ka­zao je Go­lje­vić, ko­ji vi­še od dva­de­set go­di­na ži­vi u Kri­sti­jan­sta­du, ad­mi­ni­stra­tiv­nom cen­tru po­kra­ji­ne na ju­gu Šved­ske.
– Ima­mo plan da u na­red­nom pe­ri­o­du klub or­ga­ni­zu­je­mo ta­ko da svi na­ši su­gra­đa­ni, ko­ji do­la­ze iz Bi­je­log Po­lja kod pri­ja­te­lja i rod­bi­ne, po­sje­te klub i tu bo­ra­ve u pra­vom cr­no­gor­skom kut­ku ko­ji će bi­ti autent­nič­no opre­mljen, ka­že Go­lje­vić.
On is­ti­če da po­što u ci­je­loj Skan­di­na­vi­ji ne­ma ni am­ba­sa­de ni kon­zu­la­ta Cr­ne Go­re, tre­ba raz­mi­sli­ti o nji­ho­vom osni­va­nju.
– Naj­bli­ži kon­zu­lat, ko­ji se na­la­zi u Frank­fur­tu, uda­ljen je 1.000 ki­lo­me­ta­ra. Uko­li­ko bi po­sto­jao kon­zu­lat mo­gli bi­smo jed­no­stav­ni­je da za­vr­ši­mo broj­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne po­slo­ve i lak­še bi­smo se or­ga­ni­zo­va­li da po­mog­ne­mo broj­nim su­na­rod­ni­ci­ma ko­ji ži­ve u Skan­di­na­vi­ji – na­po­mi­nje Go­lje­vić, po­zi­va­ju­ći sve Bje­lo­polj­ce ko­ji ži­ve i ra­de u Šved­skoj da se ja­ve i po­dr­že ovu ide­ju.
Go­lje­vić ka­že da je, ka­da je obra­zo­va­nje u pi­ta­nju, iza­brao dru­štve­ne na­u­ke ko­je su ga uvi­jek in­te­re­so­va­le.
– Pr­vo sam upi­sao so­ci­o­lo­gi­ju, jer me za­ni­ma ka­ko funk­ci­o­ni­še dru­štvo. In­te­re­su­ju me mi­gra­ci­je na­ro­da i nji­hov ži­vot u dr­ža­vi. Osim to­ga upi­sao sam i psi­ho­lo­gi­ju i na­dam se da ću usko­ro za­vr­ši­ti, ka­zao je za bje­lo­polj­ski ra­dio.
Osni­vač Cr­no­gor­skog klu­ba sa sje­di­štem u gra­du Kri­sti­jan­stad na­po­mi­nje da su Šve­đa­ni iz­u­zet­no po­no­sni na svo­ju ze­mlju.
– Oni su u mno­gim stva­ri­ma iz­u­zet­no na­pre­do­va­li. To je fan­ta­stič­na na­ci­ja, ko­ja to­li­ko vo­li svo­ju ze­mlju da sam ja to za­i­sta ri­jet­ko sreo. Vo­lio bih da svi Cr­no­gor­ci vo­le Cr­nu Go­ru kao što Šve­đa­ni vo­le Šved­sku, ja­ko su kul­tur­ni, sa li­je­pim po­na­ša­njem i ma­ni­ri­ma. Nji­hov so­ci­jal­ni pro­gram je naj­bo­lji u Evro­pi. Dje­ca ne pla­ća­ju knji­ge, ima­ju bes­pla­tan do­ru­čak u ško­li, dok su naj­če­šće oba ro­di­te­lja za­po­sle­na, opi­su­je Go­lje­vić si­tu­a­ci­ju u dr­ža­vi u ko­joj ži­vi i ra­di.
Dra­gan Go­lje­vić je ra­stao u cen­tru Bi­je­log Po­lja, u ne­ka­da Omla­din­skoj, a da­nas uli­ci Ri­sta Rat­ko­vi­ća. Ži­vot­ni put ga je na­kon dje­tinj­stva u Cr­noj Go­ri od­veo na sje­ver Evro­pe.
– Ja sam uvi­jek bio ra­do­znao, pa je i moj put bio in­te­re­san­tan. Mo­ja maj­ka je Po­ža­re­vljan­ka. Po od­slu­že­nju voj­nog ro­ka 1991. go­di­ne oti­šao sam ta­mo. Oda­tle sam, sti­ca­jem okol­no­sti, sa pri­ja­te­lji­ma oti­šao u Grč­ku. Ta­mo sam bio na Kri­tu dvi­je go­di­ne i ra­dio sam raz­li­či­te po­slo­ve u ugo­sti­telj­stvu. Ono što pam­tim iz te drev­ne mi­ken­ske ci­vi­li­za­ci­je, je­ste nji­ho­va tra­di­ci­ja. Kod njih po­sto­ji je­dan obi­čaj ko­ji je je­din­stven u Evro­pi, a to je da mu­ška­rac po skla­pa­nju bra­ka ide kod že­ne da ži­vi sa nje­nom po­ro­di­com. Ta­mo sam upo­znao pr­vu su­pru­gu, Ho­lan­đan­ku iz Ro­ter­da­ma, ko­ja je po­to­mak kra­ljev­ske po­ro­di­ce. Njen pred­log je bio ili da ide­mo kod nje u Ho­lan­di­ju, ili ona sa mnom u Cr­nu Go­ru. Iz zna­ti­že­lje sam iza­brao Ho­lan­di­ju. Na­kon iz­vje­snog vre­ma­na do­šao sam u Cr­nu Go­ru, a on­da se upu­tio pre­ma Šved­skoj – pri­ča o svom ži­vot­nom pu­tu Go­lje­vić.
– Mo­žda sam taj avan­tu­ri­stič­ki duh na­sli­je­dio od oca Di­mi­tri­ja, ko­ji se ško­lo­vao u Br­nu u Če­škoj, oda­tle je oti­šao za Že­ne­vu, a on­da ob­i­šao po­la Evro­pe, ot­kri­va Go­lje­vić pri­sje­ća­ju­ći se do­ga­đa­ja ka­da je 1988. go­di­ne na nji­ho­vu kuć­nu adre­su sti­gla no­vo­go­di­šnja če­stit­ka na nje­mač­kom je­zi­ku od vla­sni­ka Fi­lip­sa, kom­pa­ni­je za ko­ju je nje­gov otac ra­dio u jed­nom pe­ri­o­du.
Svi mi Bje­lo­polj­ci tre­ba da se po­tru­di­mo da ako ne­što na­u­či­mo i sa­zna­mo, da to pri­mi­je­ni­mo u na­šoj dr­ža­vi, ka­ko bi bu­du­će ge­ne­ra­ci­je bi­le bo­lje ne­go što smo mi bi­li, sma­tra Go­lje­vić.M.N.